Ja sam Sunčica. Ja sam čovek.
Jednom jedan petogodišnji dečak u naletu igre zatraži moj odgovor na postavljeno pitanje:
"Sunčice, šta je to ubistvo?" Minuta šutnje. Ljudi kažu da je šutnja znak odobravanja,
međutim biva li uvek tako? Postoji li uvek odgovor? Biva li uvek neodgovoreno pitanje,
potvrđeno pitanje? Biva li uvek neosuđeni zločin, zaboravljeni zločin? Biva li uvek šutnja o
problemu, nepostojeći problem? Gde počinje problem i šta je to uopće? Je li to davno
zaboravljena stvar koja nam odjednom pokuca na vrata poput nepoželjnog gosta i ne želi
nikada otići? Nikada, ili se nama tako čini?
Tražeći odgovor za petogodišnjeg dečaka plavih očiju i prozirnog tena, moje misli odlutaše
daleko.
Današnji svet, prepun nasilja i sukoba, često nam na velikom, debelom pladnju služi riječ
ubistvo. Bilo to za doručak, ručak ili večeru, ubistvo je trenutno vrlo atraktivna pojava,
nazovimo je tako. Slušamo, gledamo i nesvesno svedočimo ubistvima kojih ima toliko da će
nam se uskoro služiti kao nešto bez čega jedna paradoksna pojava zvana život, ne ide dalje.
Naravno, u životinjskom svetu ne ide, ali uz ljudski razum..? Hm, pokušajmo se opet
opravdati kao sveta, uzdignuta bića kao i do sada, jer mi ne grešimo, zar ne? Prije
"argumentovane" borbe za našu čistoću, rezimirajmo prvo sve vrste ubistava koje imamo.
Ubistvo nije samo potezanje okidača i sebično oduzimanje nečijeg toplog pulsa. Ubistvo je
mnogo toga. Ubiti nekoga, ne znači samo usmrtitit nekoga. Ubiti nekoga znači naneti oštar
bol koji usporava njegov puls, bilo to trajno ili ne.
Oduzeti domovinu, jezik, slobodu i misao znači ubiti nekoga. Oduzeti nešto na krvnički i
sebičan način, trgnuti iz ruku i naterati osobu da zauvek zaboravi.
Neslobodan čovek je ubijen čovek, šta god za njega ta sloboda predstavljala ili kako god je on
ispoljavao. Neslobodan čovjek je sužanj, rob nametnutih misli, neočekivanih pojava, vođen
mišlju da treba pratiti masu neosvrnuvši se na svoj stav, slepo sledeći svoj sizeren.
Ubijen čovek je lišen prava misli i delovanja, prava na dubok, spokojan san i čiste, bele ruke.
Mnogi bi me ispravili zbog ovog stava, jer bela nije boja, to je svetlost, da, ali ne bi li bilo
pošteno kada bismo i beloj boji dali mogućnost da se izbori za svoj konstitutivni položaj? Oh,
da, pa tu je i crna boja koja se smatra tamom, uvek osuđena i odbačena zbog konstantne i
skoro pa ovisne čoveče potrebe za etiketiranjem.
Kako bi bilo kada bismo tim bojama dali privilegiju i uvrstili ih u osnovne boje zajedno sa
crvenom, žutom i plavom? Bela i crna su suprotne boje, svjetlost i tama. Bela boja, sinonim
za život, crna boja, sinom za smrt. To su dve stvari koje niko od nas nikada neće izbeći. Svi
smo rođeni bez naše dozvole, svi umiremo bez naše dozvole. Kakvi god mi bili, zadesit će nas
ista sudbina. Nije važno jesmo li predsednici države ili pučanstvo, ubice ili ubijani. Jedino što
se razlikuje je život posle smrti gde ćemo biti osuđivani i kažnjavani za ovozemaljska dela.
Zašto onda osuđivati i razlikovati? Zašto onda odvajati te dve boje, diskriminisati, smišljati i
provoditi svoja pravila kada možemo pomešati te dve boje sa drugim i živeti u harmoničnom
suživotu različitih nijansi? Svi smo mi jedna nijansa, važna za čitavu sliku, nevažna za delić
nje. Sagledajmo čitavu sliku, a ne samo dio jer i boje nekada zamene svoje uloge.
Zovem se Sunčica. Ja sam aktivista, ne anarhista i mislim da je krajnje vreme da shvatimo da
te dve reči nisu sinonimi, nego antonimi. Zovem se Sunčica i ne odvajam boje. Zovem se
Sunčica, ne ubijam, ali sam ubijana. Ja sam šesnaestogodišnja devojčica i odbijam živjeti u
okrutnom svetu, odbijam ovu okrutnu igru i nečija surova pravila. Odbijam, jer znam i mogu
bolje.
Ja sam Sunčica, ja sam čovek.