Ја сам Сунчица. Ја сам човек. Једном један петогодишњи дечак у налету игре затражи мој одговор на постављено питање: "Сунчице, шта је то убиство?" Минута шутње. Људи кажу да је шутња знак одобравања, међутим бива ли увек тако? Постоји ли увек одговор? Бива ли увек неодговорено питање, потврђено питање? Бива ли увек неосуђени злочин, заборављени злочин? Бива ли увек шутња о проблему, непостојећи проблем? Где почиње проблем и шта је то уопће? Је ли то давно заборављена ствар која нам одједном покуца на врата попут непожељног госта и не жели никада отићи? Никада, или се нама тако чини? Тражећи одговор за петогодишњег дечака плавих очију и прозирног тена, моје мисли одлуташе далеко. Данашњи свет, препун насиља и сукоба, често нам на великом, дебелом пладњу служи ријеч убиство. Било то за доручак, ручак или вечеру, убиство је тренутно врло атрактивна појава, назовимо је тако. Слушамо, гледамо и несвесно сведочимо убиствима којих има толико да ће нам се ускоро служити као нешто без чега једна парадоксна појава звана живот, не иде даље. Наравно, у животињском свету не иде, али уз људски разум..? Хм, покушајмо се опет оправдати као света, уздигнута бића као и до сада, јер ми не грешимо, зар не? Прије "аргументоване" борбе за нашу чистоћу, резимирајмо прво све врсте убистава које имамо. Убиство није само потезање окидача и себично одузимање нечијег топлог пулса. Убиство је много тога. Убити некога, не значи само усмртитит некога. Убити некога значи нанети оштар бол који успорава његов пулс, било то трајно или не. Одузети домовину, језик, слободу и мисао значи убити некога. Одузети нешто на крвнички и себичан начин, тргнути из руку и натерати особу да заувек заборави. Неслободан човек је убијен човек, шта год за њега та слобода представљала или како год је он испољавао. Неслободан човјек је сужањ, роб наметнутих мисли, неочекиваних појава, вођен мишљу да треба пратити масу неосврнувши се на свој став, слепо следећи свој сизерен. Убијен човек је лишен права мисли и деловања, права на дубок, спокојан сан и чисте, беле руке. Многи би ме исправили због овог става, јер бела није боја, то је светлост, да, али не би ли било поштено када бисмо и белој боји дали могућност да се избори за свој конститутивни положај? Ох, да, па ту је и црна боја која се сматра тамом, увек осуђена и одбачена због константне и скоро па овисне човече потребе за етикетирањем. Како би било када бисмо тим бојама дали привилегију и уврстили их у основне боје заједно са црвеном, жутом и плавом? Бела и црна су супротне боје, свјетлост и тама. Бела боја, синоним за живот, црна боја, сином за смрт. То су две ствари које нико од нас никада неће избећи. Сви смо рођени без наше дозволе, сви умиремо без наше дозволе. Какви год ми били, задесит ће нас иста судбина. Није важно јесмо ли председници државе или пучанство, убице или убијани. Једино што се разликује је живот после смрти где ћемо бити осуђивани и кажњавани за овоземаљска дела. Зашто онда осуђивати и разликовати? Зашто онда одвајати те две боје, дискриминисати, смишљати и проводити своја правила када можемо помешати те две боје са другим и живети у хармоничном суживоту различитих нијанси? Сви смо ми једна нијанса, важна за читаву слику, неважна за делић ње. Сагледајмо читаву слику, а не само дио јер и боје некада замене своје улоге. Зовем се Сунчица. Ја сам активиста, не анархиста и мислим да је крајње време да схватимо да те две речи нису синоними, него антоними. Зовем се Сунчица и не одвајам боје. Зовем се Сунчица, не убијам, али сам убијана. Ја сам шеснаестогодишња девојчица и одбијам живјети у окрутном свету, одбијам ову окрутну игру и нечија сурова правила. Одбијам, јер знам и могу боље. Ја сам Сунчица, ја сам човек.
top of page
bottom of page