Сећам се своје прве књиге. Ишла сам у основну школу, тек сам научила читати и писати и дошао је ред на прву лектиру коју сам, не знам зашто, толико трагично схватила. Нисам је желела читати и осећала сам се толико лијено и збуњено. Није ми било јасно зашто је потребно да нешто читам када ћу свакако убрзо заборавити фабулу. Међутим, мало по мало, та љубав према читању првенствено, а онда и према писању, расла је постепено градирајуци у садашње стање свакодневног писања. Некада за очи и уши шире јавности, а најчешће само за себе. Ко би рекао да це девојчица којој је било лијено прочитати причу од 3 стране прерасти у халапљивог читаоца и страственог писца? Недавно сам имала прилику чути превише предрасуда на премалом месту. Те предрасуде су се односиле на књигу, писање и нечији интерес за тим и сличним стварима. Наравно, бранила сам чврсто свој став, хмм, можда мало и пречврсто, али сматрам то оправданим због прилике у којој сам се нашла. Након тог "едукативног разговора", запитала сам се зашто је настао толики јаз и осуда у нашем друштву и шта му је узрок. Приметим да се све више и више тинејџера бори са тзв. проблемом уклапања у ново друштво. Већином се доста тинејџера боји признати да су другачији и не чудим се зашто када чешће срећу осуду, а не подршку за то што воле или чине. Осуде стижу брзом поштом некада од друштва, некада од родитеља, али у сваком случају нису пропорционалне подршци коју једна млада особа у развоју и истраживању домене интереса треба примати у огромним количинама. Сећам се прича из детињства и младости својих родитеља који су се дичили количином прочитаних књига у својим библиотекама док сада млади своју љубав према литератури скривају испод најдебљег штита. Међутим, то није једина промена у нашем друштву. Много је осуда данас због нечијег облачења, музике коју слуша, екипе с којом се дружи, хобија које воли, сексуалности, религије, националности, либералности, физичког изгледа, образовања, мисли и тако у недоглед. Тај разговор ме инспирирао да свој идући пост на овом блогу посветим младим људима који су се бар једном у животу сусрели с осуђујућим и тешким погледима босанскохерцеговачког друштва које има једну ману, а то је да не признаје великане бх. казалишног игралишта, спорта, музике, књижевности или добротворног рада све док та особа не донесе неку награду у ово друштво или изазове пажњу иноземних медија. Различитости су битне и оне чине разлику, чине нас јединственим и препознатљивим. Оне су богатство једне заједнице и треба да буду цењене, а не дрско и бездушно одбациване. Следећи пут када чујете осуду окрутног друштва сјетите се ко сте, зашто то радите и будите поносни што сте то баш ви и што живите и делујете срцем! Самопоштовањем и заузимањем за свој став и мишљење, мање би се младих данас суочавало са последицама критика људи који их не схватају нити желе покушати. Загрлите своје страсти и снове и не одустајте од њих ма колико тешко то било!
top of page
bottom of page