“Мислим, дакле постојим” каже познати француски филозоф Рене Десцартес, али током векова постојања света и људи, људи су одавно бивали заваравани у неким сегментима својих живота. Сетимо се давних научника који су доприносили свету и постојању, али су неретко завршавали на ломачи само зато јер њихове тезе нису симпатизирали тадашњи владајући слојеви. Они су знали разне тајне и покушавали су освестити можда неуко пучанство, али извршење тог плана није било честа појава. У данашњем модерном свијету постоје разне контроверзне књиге и филмови који говоре о постанку, човјечанству, али и теоријама завјере те их нуде свијету, а одлука публике је да ли ће датим тврдњама поверовати. Ти опуси већином плене много пажње и публицитета, јављају се припадници “за и против” који изазивају медијску пропаганду, али да ли је то стварно порука коју аутор жели послати? Не бих се сложила. Наравно, овисно о укусу публике, нека дела проглашена су квалитетним, нека не, а некада управо она квалитетна дела с великом и важном поруком тону под притиском и публицитетом дјела мање вредности и аутори не успију послати довољно јаку поруку. Они који је истински траже, наћи ће је колико год скривена она била, а медији су свакако јако оружје којим треба знати руковати. Индивидуе самостално бирају животне путеве и одлуке које доносе, али некада су жеље јаче од нас те их једноставно не можемо контролирати иако бисмо жељели. Слична ствар се дешава с информацијама које примамо. Често се у нашем свакодневном животу пласирају различити садржаји чији је циљ формирати или промијенити мишљење читаоца. То срећемо у политичком свијету па чак и у образовним установама. Увек ће се јавити тај један предавач чије мишљење сви треба да дијеле. Мислим да је формирање, али и одбрана властитог става “муст хаве” данашњице поготово ако погледамо колико дивних, талентираних и успешних младих људи бива спутавано осудом друштва или једноставно јер је њихово мишљење другачије. Многи, данас познати научници и филозофи нису доживели славу за време свога постојања, већ тек после, а последица тога је да смо њихово напредно размишљање могли искористити много, много касније. Живот на овом брдовитом пропланку, географски званом Балкан, је трновит и хладан, баш као и његов рељеф што је с временом и утецало на његове становнике који су постали хладнији, ускогруднији и мање обазриви. Баш зато што живимо на овом брдовитом пропланку којег су везли разни крвави, али и хвале вредни догађаји и личности, не смијемо дозволити да наша мишљења креирају други или да нас спутавају у властитом размишљању и филозофији која чучи у свима нама, били ми свјесни тога или не. Ако се желимо одупрети баријерама које покушавају ставити између нас младих, требамо се опако борити пером и хартијом, јер то је и крајњи циљ ове платформе, зар не? На крају, сви ми једнако требамо ваздух у нашим плућима – зар нас то не чини довољно сличнима да бисмо превазишли своје предрасуде и довољно поштовали једни друге да си дамо прилику објаснити ствари?
top of page
bottom of page