Eko moda je, po mom mišljenju, tema vredna razgovora.
Odeća je nešto bez čega ne možemo živeti, ali ipak ne pridajemo dovoljno pažnje, ili nas jednostavno ne zanima, tko ju je napravio, koliko je zaradio radeći to, je li to uradio svojom slobodnom voljom, koliko je CO2 emitirano kada je ta prokleta majica iz H&M-a prevezena iz Bangladeša u Srbiju?
Ako je u neznanju je spas, onda smo mi definitivno j***** spašeni.
Previše se žalim, nije toliko ozbiljno. Dobro, jeste, ali se sve vrti oko svesti, a ja ju upravo podižem.
Dakle, moda je upratila eko-trend (hvala Bogu!), i postoji par područja na kojima treba više nego trunku održivosti. Modna industrija je toliko problematična da upotpunjuje samo 50% ciljeva UN-a što se tiče održive proizvodnje, ja mislim.
Znam, pričam o svemu odjedanput, dopustite mi da vam to sve objasnim.
Neću ići u detalje, jer bismo svi trebali brinuti samo o kenceptu. Ako mislite da trebate više podsticaja da biste poštovali koncept, postoji mnogo dokumentaraca koji propituju ovaj problem, jedna od njih je „The real cost.“
Za mene je 2016. godina bila godina pronalaska, pustolovina i buđenja svesti. Sve u svemu – bila je dobra godina. Retko smo upoznati korijenom naših činova i zato večinu ljudi ne zanima kupuju li održivo ili ne.
Postoje mnogi problemi čijem je rastu pripomogla modna industrija. Svi procesi proizvodnje tkanine emituju mnogo CO2, zagađuju vodu i ponekad štete ljudima zbog svih upotrebljenih kemikalija. Nakon toga dolazi proizvodnje odeće. To rade ljudi, ali ne ljudi poput tebe ili mene, nego ljudi koji nemaju izbora. Ili su roblje ili su nedovoljno plaćeni. Šteta. Čitamo sve te etikete na kojima piše „Napravljeno u Bangladešu“ ili Vijetnamu ili nekoj trećoj siromašnoj zemlji koja je odabrana za tvornicu. Vidimo ih samo kao slova, ne pomišljamo o tome da je to možda napravilo dete. Dete koje je žrtvovalo svoje obrazovanje da bi napravilo tvoju majicu, samo da bi zaradilo dovoljno da prehrani svoje roditelje.
O, da, i onda moraju poslati vašu majicu ili šta već u zemlju u kojoj živite, emitirajući još CO2 i tako to.
Treba li vam? Verojatnije je da vam ne treba. Toliko je odeće u svetu zbog naše konstantne potrebe da trošimo novac, da bezbrižno punimo svoje ormare i praznimo svoje novčanike da one kompanije koje proizvode odeću uopće ne zanima treba li vam. Oni prave – vi kupujete. I to je poput nasleđene ironične utrke koju oni pobjeđuju, a ti... Ne, ti ne gubiš, radnici u tvornicama gube. Veme, trud, svoj život.
Najjeftinija i najbolja stvar koju možete učiniti je kupovati u rabljenim prodavnicama.
Da, možda nije novo, možda su odjeću pravila deca u Vijetnamu, ali ipak, činite im uslugu. I sebi. Nosite odeću do maksimuma, zato i služi, ne kupujete je radi terapije, već zato što vas nitko ne želi videti gole u javnosti. Modu smo doveli do nivoa gde škodi drugima. 27 miliona ljudi je u roblju. Vi biste mogli smanjiti taj broj. Mislite pre nego što kupujete.
Da završim ovu objavu, citirat ću divnu devojku iz Milana koja je, zajedno sa par svojih prijatelja, odlučila napraviti eko-modnu reviju da bi podigla svest i dokazala da nema potrebe stalno kupovati novu odeću.
Aisha: Skupila sam rabljenu odeću u „moderniju“, stvorivši novu. Ne škodi planeti jer ljudi mogu svoju odeću donirati nama, koji smo je spremni modificirati i preprodati, prie nego što je bace. Bila sam iznenađena jer su nas ljudi na kraju revije pitali mogu li kupiti odjeću. Jednostavno su kupili svoju staru odjeću.
Aisha je razmislila, pokazala i počela menjati. Što ćeš ti uraditi?
(original na engleskom jeziku)