Еко мода је, по мом мишљењу, тема вредна разговора. Одећа је нешто без чега не можемо живети, али ипак не придајемо довољно пажње, или нас једноставно не занима, тко ју је направио, колико је зарадио радећи то, је ли то урадио својом слободном вољом, колико је ЦО2 емитирано када је та проклета мајица из Х&М-а превезена из Бангладеша у Србију? Ако је у незнању је спас, онда смо ми дефинитивно ј***** спашени. Превише се жалим, није толико озбиљно. Добро, јесте, али се све врти око свести, а ја ју управо подижем. Дакле, мода је упратила еко-тренд (хвала Богу!), и постоји пар подручја на којима треба више него трунку одрживости. Модна индустрија је толико проблематична да употпуњује само 50% циљева УН-а што се тиче одрживе производње, ја мислим. Знам, причам о свему одједанпут, допустите ми да вам то све објасним. Нећу ићи у детаље, јер бисмо сви требали бринути само о кенцепту. Ако мислите да требате више подстицаја да бисте поштовали концепт, постоји много документараца који пропитују овај проблем, једна од њих је „Тхе реал цост.“ За мене је 2016. година била година проналаска, пустоловина и буђења свести. Све у свему – била је добра година. Ретко смо упознати коријеном наших чинова и зато вечину људи не занима купују ли одрживо или не. Постоје многи проблеми чијем је расту припомогла модна индустрија. Сви процеси производње тканине емитују много ЦО2, загађују воду и понекад штете људима због свих употребљених кемикалија. Након тога долази производње одеће. То раде људи, али не људи попут тебе или мене, него људи који немају избора. Или су робље или су недовољно плаћени. Штета. Читамо све те етикете на којима пише „Направљено у Бангладешу“ или Вијетнаму или некој трећој сиромашној земљи која је одабрана за творницу. Видимо их само као слова, не помишљамо о томе да је то можда направило дете. Дете које је жртвовало своје образовање да би направило твоју мајицу, само да би зарадило довољно да прехрани своје родитеље. О, да, и онда морају послати вашу мајицу или шта већ у земљу у којој живите, емитирајући још ЦО2 и тако то. Треба ли вам? Веројатније је да вам не треба. Толико је одеће у свету због наше константне потребе да трошимо новац, да безбрижно пунимо своје ормаре и празнимо своје новчанике да оне компаније које производе одећу уопће не занима треба ли вам. Они праве – ви купујете. И то је попут наслеђене ироничне утрке коју они побјеђују, а ти... Не, ти не губиш, радници у творницама губе. Веме, труд, свој живот. Најјефтинија и најбоља ствар коју можете учинити је куповати у рабљеним продавницама. Да, можда није ново, можда су одјећу правила деца у Вијетнаму, али ипак, чините им услугу. И себи. Носите одећу до максимума, зато и служи, не купујете је ради терапије, већ зато што вас нитко не жели видети голе у јавности. Моду смо довели до нивоа где шкоди другима. 27 милиона људи је у робљу. Ви бисте могли смањити тај број. Мислите пре него што купујете. Да завршим ову објаву, цитират ћу дивну девојку из Милана која је, заједно са пар својих пријатеља, одлучила направити еко-модну ревију да би подигла свест и доказала да нема потребе стално куповати нову одећу. Аисха: Скупила сам рабљену одећу у „модернију“, створивши нову. Не шкоди планети јер људи могу своју одећу донирати нама, који смо је спремни модифицирати и препродати, прие него што је баце. Била сам изненађена јер су нас људи на крају ревије питали могу ли купити одјећу. Једноставно су купили своју стару одјећу. Аисха је размислила, показала и почела мењати. Што ћеш ти урадити? (оригинал на енглеском језику)
top of page
bottom of page