Недавно смо били сведоци драме на северу Косова и Метохије. Буре барута одавно стоји спремно да експлодира, а владари су се над њим њега играли ватром.
Наиме, ,,понос српске железнице“, воз који је требало да оличава српски национални понос и буде носилац поруке да је Србија и даље присутна у својој јужној покрајни, требало је да први пут пође тек обновљеном линијом од Београда до Косовске Митровице. Возило је обојено у боје српске заставе, а на њему је на много језика била написана порука целог догађаја: Косово је Србија.
Док је воз путовао ка југу, на интернету се појавио снимак на коме непознати људи постављају бомбу на пругу којом је воз требало да прође. У међувремену, без саветовања са међународним снагама на КиМ, албански специјалци су наоружани пушкама дошли на северни део Косова, настањен Србима, и стали поред пруге.
Да би се избегла страдања, наређено је да се воз заустави у Рашкој, недалеко од линије која раздваја Косово од остатка Србије. Прегледом пруге је касније утврђено да никакве бомбе није било, али се око догађаја дигла велика прашина. У српским медијима су се појавиле информације да је албанским специјалцима било наређено да пуцају на воз, који је превозио цивиле. Политичари и новинари су наредних дана наставили да се осврћу на ова збивања…
Од како пратим кризу на Косову и Метохији, коју настојим да сагледам колико могу објективно, ово је први пут да сам рекао: ,,зашто смо се чачкали?“ Иако потпуно осуђујем понашање албанских власти, за које ме, у светлу многих ранијих догађаја, уопште не би чудило да су стварно наредиле убијање недужних путника, не могу а да се не запитам: шта је очекивао онај који је покренуо целу ову ствар? Био бих огорчен и увређен када би у Централну Србију са Косова ушао воз на коме пише да је Косово независно. Сматрао бих то невероватно дрском провокацијом.
Тешко ми је да поверујем да у власти у Србији и на Косову има толико непромишљених људи. Када погледам исход целог догађаја, видим да су политичари на обе стране добили поене на његовом коментарисању, да су Срби на северу Косова застрашивани, те да су код бирача пробуђене страсти и национални понос.
Сагледавши епилог немилог догађаја, не могу да се не запитам да ли је на делу једна обична трампа? Да ли је преко леђа јадних путника и огорчених људи дошло до размене са циљем да задовољи ситне интересе политичара?
Косовско питање је осетљиво и немогуће је из њега избацити националне страсти: Албанцима је Косово сада дом, а Србима вековна постојбина, дубоко усађена у српску душу, традицију, историју…
Оно на шта не смемо да наседамо јесу политичарске обмане. Они којима је најудобније изазивају патње сопствених народа.
Већ смо дозволили да нас њихове речи заведу и послужили смо им као оруђе. Исход је земља озрачена осиромашеним уранијумом, хиљаде мртвих, стотине хиљада прогнаних, сиромаштво…
Не желим да дајем лицемерне изјаве како треба да се правимо да се ништа није десило, јер би то била велика неправда према безбројним жртвама и нама самима, али застанимо за тренутак, и погледајмо шта се десило: недодирљиви трљају руке, а испашта Човек…