Nedavno smo bili svedoci drame na severu Kosova i Metohije. Bure baruta odavno stoji spremno da eksplodira, a vladari su se nad njim njega igrali vatrom. Naime, ,,ponos srpske železnice“, voz koji je trebalo da oličava srpski nacionalni ponos i bude nosilac poruke da je Srbija i dalje prisutna u svojoj južnoj pokrajni, trebalo je da prvi put pođe tek obnovljenom linijom od Beograda do Kosovske Mitrovice. Vozilo je obojeno u boje srpske zastave, a na njemu je na mnogo jezika bila napisana poruka celog događaja: Kosovo je Srbija. Dok je voz putovao ka jugu, na internetu se pojavio snimak na kome nepoznati ljudi postavljaju bombu na prugu kojom je voz trebalo da prođe. U međuvremenu, bez savetovanja sa međunarodnim snagama na KiM, albanski specijalci su naoružani puškama došli na severni deo Kosova, nastanjen Srbima, i stali pored pruge. Da bi se izbegla stradanja, naređeno je da se voz zaustavi u Raškoj, nedaleko od linije koja razdvaja Kosovo od ostatka Srbije. Pregledom pruge je kasnije utvrđeno da nikakve bombe nije bilo, ali se oko događaja digla velika prašina. U srpskim medijima su se pojavile informacije da je albanskim specijalcima bilo naređeno da pucaju na voz, koji je prevozio civile. Političari i novinari su narednih dana nastavili da se osvrću na ova zbivanja… Od kako pratim krizu na Kosovu i Metohiji, koju nastojim da sagledam koliko mogu objektivno, ovo je prvi put da sam rekao: ,,zašto smo se čačkali?“ Iako potpuno osuđujem ponašanje albanskih vlasti, za koje me, u svetlu mnogih ranijih događaja, uopšte ne bi čudilo da su stvarno naredile ubijanje nedužnih putnika, ne mogu a da se ne zapitam: šta je očekivao onaj koji je pokrenuo celu ovu stvar? Bio bih ogorčen i uvređen kada bi u Centralnu Srbiju sa Kosova ušao voz na kome piše da je Kosovo nezavisno. Smatrao bih to neverovatno drskom provokacijom. Teško mi je da poverujem da u vlasti u Srbiji i na Kosovu ima toliko nepromišljenih ljudi. Kada pogledam ishod celog događaja, vidim da su političari na obe strane dobili poene na njegovom komentarisanju, da su Srbi na severu Kosova zastrašivani, te da su kod birača probuđene strasti i nacionalni ponos. Sagledavši epilog nemilog događaja, ne mogu da se ne zapitam da li je na delu jedna obična trampa? Da li je preko leđa jadnih putnika i ogorčenih ljudi došlo do razmene sa ciljem da zadovolji sitne interese političara? Kosovsko pitanje je osetljivo i nemoguće je iz njega izbaciti nacionalne strasti: Albancima je Kosovo sada dom, a Srbima vekovna postojbina, duboko usađena u srpsku dušu, tradiciju, istoriju… Ono na šta ne smemo da nasedamo jesu političarske obmane. Oni kojima je najudobnije izazivaju patnje sopstvenih naroda. Već smo dozvolili da nas njihove reči zavedu i poslužili smo im kao oruđe. Ishod je zemlja ozračena osiromašenim uranijumom, hiljade mrtvih, stotine hiljada prognanih, siromaštvo… Ne želim da dajem licemerne izjave kako treba da se pravimo da se ništa nije desilo, jer bi to bila velika nepravda prema bezbrojnim žrtvama i nama samima, ali zastanimo za trenutak, i pogledajmo šta se desilo: nedodirljivi trljaju ruke, a ispašta Čovek