Већина људи мисли да је јучер био уобичајени дан, 27.1.2017. Био је петак, крај тедна, када се сви спремају за излазак, када се сви одмарају након исцрпљујућег тедна, када сви праве планове за викенд, итд. За неке људе у Босни и Херцеговини, поготово за једног старца у Требињу и младића у Норвешкој који се спремао ићи у Требиње, није био уобичајени дан. Како су ова два човека онда повезана? Стигавши у Требиње, ова су се два човека сусрела и кренули на гробље. Након дуге шетње стали су пред гроб Срђана Алексића, човека којему је овај чланак посвећен. Прије 24 године, усред рата, на главном тргу у Требињу два су војника тукла младог, невиног човека ради његовог имена. Много је људи пролазило тргом, али нитко није помогао. Страх казне ради „издаје“ парализирала је пролазнике. Док су младића тукли, млади је војник сједио у оближњем кафићу. Када их је видио, пришао им је и покушао помоћи младићу. Тада га је двојица војника почела тући. У међувремену је невини младић успио побећи. Када су се војницима умориле руке, извадили су пушке. Након неколико минута војник је погинуо. То је био савршен примјер хуманости која, срећом, још увек није изгинула у овом свијету. Ово је прича о човеку чији су гроб посетила два човека: његов отац и Ален Главовић, човек којега је спасио. Након што је успио побећи, преселио се у Норвешку гдје живи и данас. Сваке године посети овај гроб. Ово је доказ да човек може здробити све препреке у својој глави да би спасио туђи живот. Циљ овог чланка није да шири мржњу и генерализира. Наша је мисија подизати свест о причама ових људи, којима ћу посветити своје идуће чланке. Срђан није имао препреке. Није марио за то како се зове, које је религије или националности. Срђан је марио за живот.
top of page
bottom of page