Retko pričam o stvarima koje ne razumem, ali moram pričati o stvarima koje direktno uteću na mene, moju budućnost, moj život i moj način života. Velika je konfrontacija, te samim time postoji potreba da se ovako njome suočavamo, no moram reči da ovo radim samo za sebe i od sebe, ali i u ime LGBTQ+ omladine koji živi u bivšoj Jugoslaviji. Možda se pitate postoji li potreba da se ponovno spominju homoseksualci bez ikakvog razloga. Pa, moram vam reči da postoji. Možda ste heteroseksualna osoba koja smatra ovu državu slobodnom, ali ja tu slobodu ne osećam. Dakle, da proširim dio svega toga što ne razumem. Ne razumem zašto ne mogu ići ulicom bez straha da će me istući neki homofob. Ne razumem zašto ne mogu ići ulicom držeći se za ruke sa momkom. Ne razumem zašto ne mogu poljubiti muškarca u javnosti. Ne razumem zašto je moja profesorica biologije uporno govorila da je homoseksualnost bolest iako je znanstveno dokazano da nije tako. Ne razumem zašto je reč „gej“ profana i zašto vičete PEDER dok šetam ulicom, ne smetajući vam. Jer ste loša osoba? Da, jeste. I da, upravo sam vas nazvao lošom osobom. Zašto imamo toliku potrebu znati što se dešava u našem susedstvu? Nije vaše j***** dvorište. Davno sam prestao mariti za svoj život – zašto bih mario o vašem mišljenju? Sada me je žao sve te nerođene dece koja se moraju suočiti sa svojom seksualnošću, koja će se morati igrati sa ženskim ili muškim igračkama, koja će biti izazivana i maltretirana, misleći da za njih ne postoji sretan život – za sve one koji će na Balkanu odrastati kao homoseksualna ili trans osoba. Dopustite mi onda da pričam o tome i da vam stavim to sranje pred oči, ne zbog mene, nego zbog onih koji će se tek roditi u državi koja se naziva slobodnom.
NAPOMENA: reč vi odnosi se na osobe opisane u članku. Nadam se da vaš dan nije uništen nepotrebnim homoseksualnim temama (sarkazam je trebao doći do izražaja).
(Original na engleskom jeziku)