Месец март је за мене одувек био посебан месец. Будући да сам рођена осмог марта пре 17 година, увек добијем дуплу честитку, а неретко и дупли поклон. Као мања девојчица несвесна важности обиљежавања овог празника, увек је за мене већу важност имао мој рођендан и сав тај ентузијазам осмогодишње Сунчице која воли пухати свеће на торти. Како године пролазе и постајем старија и зрелија, из месеца у месец сведочим доношењу другачијих мишљења. Једно такво, другачије, се везује и за овај датум. Да ли је Осми март данас само комерцијалан празник, синоним за црвене руже и каранфиле, скупе вечере и парфеме, или и даље има своју вредност борбе за једнакост и људска права? Откако сам ушла у фазу слављена своје зрелости, јавио се проблем јер, тобоже, сви угоститељски објекти су већ били резервирани за скупоцене вечере и гостујуће певаче, улице су увек биле препуне црвене боје и симбола љубави те доброг дела мушкараца који овај празник виде само као џиновски апарат за гутање новца. Међутим, Међународни дан жена је много више од тога. У 20. столећу, столећу пуном ратова и пролевања крви, убијања и братоубилачких ратова, изнуђивања радника и максималног малтретирања истих да би богати слојеви, вероватно без дана радног искуства, били у току с индустријском и капиталистичком експанзијом, јавио се велики покрет за права свих мајки света, радница и хероина тог доба које су одлучиле рећи "стоп" кршењу њихових основних људских права. То су жене које су радиле у великим творницама за ниске плате и водиле своја кућанства, а нису биле поштоване нити цењене за све што раде због предрасуда о женама, слабијем сполу који није адекватан нити способан за пуну плату као и мушкарци. Било како било, дискриминација на сполној основи је постојала већ од раније, али ни сада није нестала, још увек је присутна у напредном друштву које достиже технолошки врхунац иако су плате у 2016. години у Европској унији биле веће мушкарцима него женама, иако се један Парламент, законодавна установа у Босни и Херцеговини, састоји од 40-45 % жена и 55-60 % мушкараца. Који апсурд! Јесте ли икада размишљали зашто сте ретко на часовима хисторије чули за жене које су водиле краљевство, за краљице с пуним правом моћи, биле председнице држава, за хероине и иноваторице, научнице, песникиње, уметнице и револуционарке? Зато што их није било, а и ако их је било, то је неколицина жена које су живеле борећи се за суверенитет или су сматране вештицама, херетицима, блудницама и бивале су убијане, спаљиване, протериване због свог женског спола или судбине лепе жене која завршава трагично. Али ни данас ситуација није пуно боља јер, признали ви то или не, жене у појединим деловима света се и даље морају опако борити за одлучивање о свом сопственом животу. Присетимо се пожара у фабрици у Неw Yорку гдје је погинуло 140 жена-радница, великих демонстрација 1908. када је 15 000 незадовољних жена марширало улицама Неw Yорка тражећи своја права, немачких револуционарки Цларе Зеткин и Росее Луxембург, познатог цитата с плаката у Немачкој : "Овамо са женским правима гласа!" , али и немилог догађаја у Техерану 2007. када је прослава Дана жена покренула насиље широких размера. Сматрам да у свету овај празник постаје кринка за једнодневно исказивање љубави према женама, дан када треба да се осећају посебно иако и саме знају да се већ сутра враћају на свој добри, стари подређени положај. Не разумем сврху цвећа и љубави тај дан када права жена треба да се славе и величају сваки дан, када жене диљем свијета још увек немају право гласа, не возе аутомобиле, живе патријархалним начином живота, трпе родно насиље, а у неким неразвијеним земљама Африке девојчицама се врши обрезивање у нехигијенским уветима гдје их већина умре од болова и крварења или сепсе, имају законе о абортусу који им забрањују или дозвољавају да одлуче о свом тијелу, добивају отказ када затрудне, не добивају дечји доплатак, када се насилници, силоватељи и убице слободно шетају улицама града, а неки и даље посећују своје жртве јер држава нема довољно новца за одржавање сигурних кућа док се полиција не одазива на позиве и вапаје беспомоћне жене коју малтретира насилни супружник...Примера има превише, али премало тога се подузима у решавању ових проблема. Осми март је празник који се мора обиљежавати, али не само тај дан у години у виду цвећа, већ сваки дан у свим државама света. Све жене заслужују једнака права без обзира гдје се налазиле! Зато драге девојке, мајке и раднице, славите свој празник и борите се за своја права сваки дан у години. Не дозволите да будете тлачене јер жена је магично биће које рађа, доноси један сасвим нови живот на свијет, ствара га, одгаја и то је и више
top of page
bottom of page