,,Koji *** to radiš? Tračiš samo vreme s tim! Nećeš ništa promeniti u ovoj državi - ovo ovde je bez nade!“
Ovo je, nažalost, jako česta rečenica upućena volonterima i aktivistima koji se trude da rade nešto korisno. Tačnije, prilikom pokušaja bilo koje promene ili bilo čega što je drugačije. Fascinanto je koliko društvo pati u ovakvom stanju, a ne pokazuje nikakve želje ili nikakvog entuzijazma za promenu, već je lakše da šuti i trpi. Iako sam u više navrata ostao isfrustriran ovakvim izjavama, rekao sam sebi da ne smemo dozvoliti to da nas obeshrabre ovakvim izjavama. Zastrašujuća je činjenica koliko mnoga društva vole govoriti o nečemu o čemu opće nemaju nikakvih znanja. Užasavajuća činjenica je da su ovo reči jednog dela mladih ljudi koji su već razočarani stanjem u ovoj državi u svojim godinama.
Nažalost, postoje mnogi razlozi za to. Dokaz tomu je da je 80 000 ljudi, većinom mladih, napustilo našu zemlju. Uz to ide i visok stepen korupcije i nepotizma, gdje se BiH nalazi u vrhu u Evropi, te nezaposlenost koja je dosegla visokih 40 posto. Ali, ovim podacima autori, volonteri, aktivisti ne žele poticati odlazak mladih ljudi, već to navesti kao izazov koji se može savladati u nadolazećim decenijama iako se to često čini kao nemoguće.
U ovom članku ću izneti razumne činjenice i argumente, zašto naš rad nije ,,šuplja priča'' ili ,,mlaćenje slame''. Prlikom putovanja na seminare, sastanke, kongrese, koje organizuju mnoge fondacije i NVO, dolazi do susreta mladih ljudi iz svih dijelova naše države. Fraza „iz svih dijelova“, obuhvata sve moguće administrativne jedinice naše komplikovane strukture države. Tokom zajedničkog rada i učenja, kao što su psihološka istraživanja pokazala, predrasude u psihi mladih ljudi polako nestaju jer se vežu za jedan zajednički cilj. Stoga, što se više mladih ljudi bude uključivalo, mogućnost za državu bez predrasuda i nacionalističkih tenzija će biti veća, što bi navelo društvo da se okrenu ekonomiji i političkom napretku.
Stvaramo bolju okolinu organizujući događaje poput rušenja zida diskriminacije 17.3.2016. Istina je, da sa rušenjem, jednog običnog zida od kartona, nije nešto mnogo postignuto, ali su zato okupljeni mladi Mostara na jedno mjesto i pokazalo se istinsko lice Mostara i BiH. Uz nas su bili još i ljudi iz 4 grada, koji su u isto vreme u 13:30, postavili kartonski zid te ga zajedno simbolično srušili. U svom članku ne bih pisao o svojim osećajima, već o onome šta sam vidio na licima mojih kolega. Vidio sam da su svi istinski nasrnuli na taj simbolično postavljeni zid te je zajednički vrisak tokom pada zida bio impresivan.
Kad uradiš nešto korisno, nema reči da se opiše taj osećaj. U sklopu našeg projekta uradili smo grafit u jednoj osnovnoj školi u Mostaru, čija je poruka protiv diskriminacije jasna za sve uzraste. Sada znam, da deca svih uzrasta tuda prolaze i nailaze na delo naših aktivista. Grafiti se sastoji od troje naslikane djece, različite boje kože, različitog uzrasta i godišta, sa velikim slovima napisano: RECI NE DISKRIMINACIJI! Najbolji rezultat za sve nas je bio, kada je jedan dječak, koji se tek upisao u tu školu, upitao svoju majku šta ovo sve znači, te je pokazao veliku znatiželju za ovaj grafit. Taj dečak je, kao hiljade druge djece, budućnost našeg obrazovnog sistema, našeg grada i naše država.
Obrazovanjem njih, veće su šanse za postizanje našeg cilja, a cilj svih nas je bolji obrazovni sistem, koji neće vršiti segregaciju na svim osnovama; sigurnost u svakom delu naše zemlje; šansa za posao i ekonomsku sigurnost u budućnosti. Nelson Mandela je rekao: ,,Pobednik je onaj, koji ne odustaje od svojih snova!''
Svi ljudi, volonteri i aktivisti- hajmo raditi još!